Žena je spremala fantastičnu kuhanu patku u loncu. Muž je svaki put bio oduševljen no nešto ga je mučilo pa upita ženu: "Sve je super, samo mi jedno nije jasno. Zašto patki otkidaš batke i kuhaš ih posebno?" "Takav je recept po kojem je spremala moja mama. Ako te baš zanima možemo je pitati." Kad je mama došla pitali su je i ona im je odgovorila: "Tako je to uvijek radila baka. Možemo nju pitati." Kad su otišli u posjetu baki upitali su je za otkinute batke. Baka se nasmijala. "Djeco draga, mi smo bili siromašni i nismo imali velike lonce za kuhanje. Batke sam otkidala da bi patka stala u lonac. Ako imate dovoljno veliki lonac ne morate otkidati batke."

Prečesto se u IT-u susrećemo sa sindromom lonca. Stvari koje se rade po navici jer se tako prije radilo. Koriste se aplikacije koje svi koriste mada postoje bolja i prikladnija rješenja. Najbolji primjer je Photoshop kojeg su svi imali instaliranog na računalu (99% njih piratsku verziju) kao da je to jedina aplikacija s kojom mogu promijeniti veličinu slike ili odrezati ono što im smeta na njoj.

Malo neiskusniji korisnici često sve rade na jedan način zato što su naučili samo jedan način rješavanja problema. Boje se učiti ili napustiti svoju sigurnu zonu. Često su u zabludi pa je ono što smatraju sigurnom zonom zapravo vrlo nesigurno.

Ni profesionalci nisu imuni na lonce. U programiranju se često gleda stari kod i programira dalje na isti način. Koriste se biblioteke samo zato što su popularne, zato što ih svi koriste, zato što iza njih stoje veliki igrači. JavaScript i npm zasluženo uzimaju naziv kraljeva svih lonaca. Više nitko ne zna preuzeti neku biblioteku već prsti sami lete i tipkaju npm install. Često se to radi za neku jednostavnu funkcionalnost koju mogu i sami napisati.

Jasno da ne treba svaki dan propitivati i ispitivati metode, postojeći kod, biblioteke i alate. Ali ponekad se upitajte zašto nešto radite baš tako.