Steve McConnell tvrdi da, prema njegovom iskustvu, glavni razlog zbog kojega ljudi pišu nečitki kod je taj što je njihov kod loš. Oni neće sami priznati da je taj kod loš, već tu činjenicu pokušavaju sakriti i od sebe samih. Loši koderi, koji se bave izradom web stranica, vrlo brzo će na nekoj grupi ili forumu osvanuti s pitanjem: 'kako zaštititi moj html/JavaScript da ga nitko ne vidi'. Već samim tim pitanjem pokazuju svoje neznanje. Među prvima će staviti zabranu klikanja desnom tipkom miša u pokušaju da spriječe znatiželjnika da iz poskok izbornika izabere opciju 'View source'. Zatim će se baviti raznim muljatorima koda, od onih najjednostavnijih koji izbacuju razmake i sve stavljaju u jednu liniju do onih najkompleksnijih koji za dekriptiranje stranice koriste JavaScript. Neki od njih će požaliti zašto za preglednike ne postoji neki binary format dok će drugi početi s izradom stranica u flashu jer on rješava njihove muke sa skrivanjem koda. Sve dok ne otkriju da postoji flash decompiler. ;-)

Početnici su skloni pisanju ružnog koda. Pogotovo oni koji nisu baš svojom voljom i iz čistog užitka uplovili u programerske vode. Većina njih zadržava tu naviku i dalje. I to je jedan od razloga zašto bi se Python trebao upotrebljavati u školama na satovima uvoda u programiranje. On tjera programera da piše čitljiviji kod. Čitljivost koda je važna zbog činjenice da se kod jednom piše, a puno puta čita.

Čitljivost i kvaliteta koda nisu u izravnoj vezi. Ako oblikujete svoj loš kod u savršeno čitljivu strukturu, to i dalje ostaje loš kod. Ali lakše je popraviti čitljiv kod nego kaotičnu nakupinu znakova za koju ni vi sami nista sigurni što radi ukoliko ju pogledate nekoliko dana kasnije.